Uncategorized

za Maju

230364_196913623684666_7967040_n
“ Divine Secrets of the Ya-Ya Sisterhood „

Kažu mi, napiši nekad nešto vedro i emotivno.
Slušam prijateljicu govori kako je dugo šetala, onda je sela na klupu i gledala u Dunav; gledala je ljude oko sebe i mislila o tome da li je moguće da su srećni.
Jedne noći na Kališu, rekao mi je neko da nemam maštu, kaže da treba da me bude sramota. Baš u tom trenutku, kako mi je on to govorio, jedan momak na klupi do nas je zapisivao nešto u svesku zatim pogledao na sat, ustao seo na biciklu i otišao. Kažem, njega čeka sad neka mršavica od 170cm na nekoj drugoj klupi, u rukama nosi Kiša i mobilni sa hiljadu aplikacija koje nikada ne otvara. Idu kod nje, ona živi u jednom od onih starih beogradskih stanova sa visokim plafonima i starim garniturama. Nosi paž, ima tamno smeđu kosu, tanke prste, nikada nije nosila ni naočare ni protezu, ima krupne oči i stalno se smeje, osim kad ćuti onda ćuti dugo. On je neko ko je sluša, neko ko voli njen osmeh i njenu tišinu. On je neko ko je voli. Ona prema njemu gaji samo čista osećanja, nije nikada ljubomorna, hoda ivicom trotoara kada govori, zaboravlja čašu vina u ruci..i opet se smeje. Zato ga i voli. Jer ona je njegova Višnja.
Kaže, vidi pa imaš ti maštu samo nije kao moja. Ali to nije mašta, to je nešto što sam videla već negde u snu.
Poznajem jednu ženu, zove se Maja. Maja takođe piše. Ali ona piše hrabro, jako i emotivno. Svaka njena reč nosi nešto posebno, nešto što se ne sreće svakoga dana. Verujte mi, nekada možete osetiti tugu dok čitate njene reči ili se jednostavno nečemu obradovati. Ona iskreno voli i to pokazuje. Mislim da ta žena nikada nije nikoga ponizila ili uvredila, a i kako bi mogla. Nije to njen stil.
Ja volim da se divim ljudima i da u njihovim životima prepoznajem još mnogo drugih života. 
Ove godine sam saznala da ljubav nikada ne nestaje. Mislim da prava ljubav čak ne menja ni svoj oblik. Mislim da ljudi samo ne mogu da budu zajedno ali da se vole isto kao i prvog dana. Znam da ta devojka postoji i da je neko neizmerno voli, neko u Parizu ili Budimpešti. Znam da tog momka na bicikli isto tako voli neka još iz klupe. Znam da je u Maju zaljubljen neko još od srednje škole. Znam da je ovo istina. Ali znam da nije dovoljno za sreću. Svo gubljenje u Dunavu, sve klupe, svi labudovi…nije dovoljno da se shvati, da od ljubavi može da se živi.

Uncategorized

Šta skontaš sa četvrt veka u guz’ci

18422786_1580841461958535_4089485806620811455_o

Ok, kao prvo, nemoj da mi kenjate sa time kako smo još mlade i kako je život pred nama. Mi to znamo! Kada kukamo da smo matore, kukamo jer ne znamo kako drugačije da se opravdamo.
Da li je oduvek bilo ovako zgušljivo?
Sinoć sam zapela da izađem i to je to. Morala sam. Previše radim, studiram i ležem u 11h. Čak sam uhvatila sebe kako sva srećna razmeštam krevet u 9h, sa svojih 24godine. Mnogo loša stvar. I onda me je uhvatila panika da mi mladost prolazi blabla..ko ima anksiozni um, razume već o čemu govorim. Ko nema, jbg čoveče ne znaš šta propuštaš – strava je!
Uglavnom,de smo išle? Pa na žurku koja se zove Tražim dečka. Momaka na žurci nije bilo a ono što je bilo muškog roda to su devojke dovukle da bi nabijale na nos svojim single drugaricama. Bilo je više devojaka nego na prosečnom predavanju na filološkom, kako moja drugarica primeti. E sad mnogo je kul kad možeš sa svojim drugaricama da se glupiraš i imitiraš svaki pokret iz spota u petak veče u klubu. Ali s druge strane izgleda i malo jadno. Možda zbog imena žurke ili količine alkohola ali nekako je izgledalo sve to kao da će se završiti kolektivnim bockanjem vudu lutkica bivših i plakanjem kod česme. Ali happy hour pa jedno piće naručiš dobiješ dva…mnogo više bi nas radovalo kada smo džeparac dobijale od svojih nego sad s platama, ono kao svejedno.
Tako napičene, i sa solidno promille alkohola u krvi, jer mešamo piće ali ne mladiće omojbožene, rešile smo da lutamo dalje…na tehno žurku. Ljudi, kako dišete tamo? Bukvalno smo se topile. Drugo klincimoji dragi, ne nudite eksere devojkama koje nose torbetine i jakne na ramenu i prevrću očima na sve, ne neće nam pomoći da se oraspoložimo. Ali ne zaista, kako dišete? Na jebene škrge? I onda sam skontala da me pre 5godina bolelo dupe i za nedostatak kiseonika, i za to ko šta nudi, i za godište ljudi oko mene, i za to koliko ću platiti vodu, da li će mi neko ukrasti telefon ili pare…sad sam kao baka u busu se držala za svoj rančić i proveravala je li sve tu na svakih 5minuta. Naša tehno avantura se završila posle ure vremena, na trotoaru sa Red Bullom u rukama i sa drugaricom manje. Jbg devojka je odustala negde između sedenja na ulazu u klub i likuša koje se guraju da što pre nađu mesto za ne disanje.
Ja sam sakrila svoj Red Bull u rancu, odlučna da ne potrošim poslednjih 200din jer idem kući..kao, nekako… i vratile se na žurku Tražim dečka. Pobegle se žurke jer je gomila ljudi previše radosno skakutala uz Rammstein a fazon sekund pre toga je išla neka Taylor Swift ili šta već.
Krenule smo dalje u potragu za provodom, odlučile da nećemo ni tamo ni tamo ni tamo..skontale da su se dve instagram fashion blogerke jako lepo obukle, da je Miša ostario i da se prvi sprski top model birao pre haha godina. Onda smo otkrile jednu iznavrednu stvar – ima klub gde imaš stolice za ljuljanje, i kožne trosede! Pa to mi reci. Ionako smo izračunale da smo noć pre toga, u pola 4h ujutru, imale već neki dobrih 5ura sna. Zavalile smo se tako da kada je prišla fotografkinja sa nekog portala bila je iz fazona, molim vas pomerite se makar malo samo da vam nekako ispadne slika kao da imate života u sebi. Pomerile smo se, čak i ustale! Hm. Lik do mene je molio devojku za poljubac, ona je bila toliko pijana da je poljubac dobio samo da bi se sklonio, čak ga je poljubila i u čelo samo da ode. Muškarci su trzali rukama, uvijali kukove a za većinu njih bi bio izazov da čučnu jer bi farmerice otišle pa-pa. Jbte, odakle vam više bilo šta u gaćama koliko se utežete?
Nakon što smo odmorile, a ja popila svoj Red Bull sa prethodne žurke, mada hvala Bogu da sam ga i imala jer konobara nije bilo, odlučile smo da je vreme da završimo potragu za dobrim provodom. Ono ili je do nas ili je provoda…ali kao, ne. Drgarica je gospođa pa je pošla taksijem, a ja sam odlučila da idem na bus. Zakasnila sam. Blejala sam sa nekim likom na stanici uru vremena. Saznala da hoće da uzgaja borovnice, sa koliko je žena spavao, čestitala mu jer je rekao da je imao trojku (prvi koji je rekao, sad da l je istina ne znam ali svaka čast), saznala da su žene debili i presmejala se ono najbolje. Mogao je da bude manijak, devojčice devojke žene nemojte nikada doma bez novca za taksi…ono i taksista može da bude manijak, ali sigurno nije, a momak na stajalištu u pola noći verovatno jeste. Ovaj nije bio, hvala Bogu. I tako je bilo baš kul, sedeli smo na klupici izblejali uz vodu i pivo…niko te ne gura, nije zagušljivo…
Ide mi se kući. Da izađem u poznato sa poznatima. To svakako. Ne ispijaju mi se kafe, ali bleji mi se i izlazi mi se sa ljudima na dobro poznata mesta…ali i sinoć je bilo lepo, samo devojke ja sam ponela košulju i još jednu majicu u rancu a trebalo je i patike da ponesem, tako da bez patika ne izlazite. A kul je bio ovaj lik sinoć…

Uncategorized

Šta smo to mi deca bez roditelja?

10153700_718682161507807_2868682900302789841_n

Pobogu Marta, zašto imaš potrebu da pišeš o teškim temama u nedelju ujutru…ali to nisu teške teme. Pazite, to zaista nisu teške teme. Prvo što treba da znate jeste da smo mi jako ponosni. Ponosni jer smo preživeli, ali opet nismo toliko egoistični da smatramo da smo preživeli nešto mnogo strašno. Često ćete videti sažaljiv pogled, evo baš u mojim očima, kada mi neko saopšti da nema jednog ili oba roditelja. Ja odmah pomislim ’greote’ a da u istom tom trenutku zaboravim da smo u istoj situaciji. Sažalim se, ali posle par trenutaka se osvestim i ono…pa dobro, šta ćeš sad. Nisam bezosećajna. Mislim da niko od nas nije bezosećajan samo smo se upoznali sa pojmom smrti mnogo ranije nego ostali i onda smo nekako…rasterećeni.
Meni je mama umrla kada sam imala sedam godina. Sećam se svega, svakog trenutka. Sećam se tate kako šeta po tetkinom dvorištu satima gore dole. Tata mi je godinama nakon toga rekao da nije mogao da se suoči sa mnom, da mi prizna da smo ostali samo nas dvoje. Ja sam to leto provela kod tetke, svesna da nemam mamu ali takođe svesna da je ljudima oko mene očigledno mnogo gore. Godinama koje su došle nakon toga jeste bilo teško. Da se ne lažemo, do neke dvadesete godine je nenormalno teško. Suočavate se sa onim ’prvi put’ stvarima a nemate oba roditelja pored sebe dok druga deca imaju…pa šta? Ja ako odem na takmičenje u drugi grad moj tata i sestre (ja imam mnogo sestara i uvek makar jedna je tu pored mene) pređu te kilometre i dođu i gledaju me, bilo bitno takmičenje ili ne. Mada u svetu Marte Ćetković svako takmičenje je bitno. Ali u publici često manjka podrška roditelja ostale dece, zar ne? Članove moje porodice ćete uvek videti na svakoj priredbi, a mene su naučili da onda i ja moram da budem na svakoj priredbi…tako smo znali familijarno da provedemo sate slušajući i gledajući folkolornu priredbu a da niko od nas ne voli folklor. Tako da ja ne znam šta da vam kažem osim da je jednako bitna u životu i mama i baka i tetka i ujna i sestra…svi članovi porodice su podjednako bitni i sve je to isto. Nisu te svi rodili ali svi su te odgajili i vaspitavali u hodu. Ja sam dete bez roditelja ali dete iz ogromne porodice. Porodica su mi i prijatelji i kolege..ja svoje prijateljice ne delim od svojih sestara. To je to, mi pronalazimo porodicu sami. Mi smo i Mogli, i Tarzan, i Snežana…mi smo junaci.
Tatu nemam od skoro, manje od godinu dana…ali mislim da nije problem nemati oca, problem je nemati Milovana. Oni koji su ga poznavali – razume….neće razumeti, jer nemaju pojma ko je on zapravo bio. Ali je jako teško nemati ga. Tata. Tata je tu kad ti treba para, kada raskineš sa momkom, kada dođeš pijana kući, kada se zaljubiš, kada padneš 873824782puta, kada slušaš Jasnu Zlokić u kuhinji….a čekaj, ne..nešto od toga valjda pripada mami? Niko na svetu ne bi mogao moje probleme da reši bolje nego moj otac, tako da nisam nešto delila to nikada. Tata mi je rešavao probleme od kad sam se rodila. Tata mi je jednom kupio patike i komplet neki u Podgorici, imala sam 7godina, pa je sve to posložio lepo u dnevnoj sobi da me čeka. Tata me je nosio na ramenima od Nemanjine do Novog Beograda. Tata je pecao sa mnom na Savi, iako ga nikada nije zanimalo pecanje, ali ja sam htela da pecam sa vrbinim granama. Tata je birao sa mnom haljine malu maturu i za veliku maturu. Tata je pio sa mnom espreso i slušao me o tome kako ja nisam zaljubljena nego samo eto…i tata je otišao. Kada je otišao shvatila sam – to je to, život u kojem mi je problem to što je trava zelena je nestao, sada imam realne probleme. Bljak.
Ali to nije ništa strašno, to je samo smrt. Pa postoje i mnogo gore stvari. Ja imam porodicu. Ja nisam siroče, ja imam ogromnu porodicu. Porodicu koja se gradila godinama. Ja ne razlikujem da li ću oprati kosu kod tetke ili nane ili ujne ili kući jer sve je to moj dom. Svi ti ljudi su moji roditelji. Znate, osećala sam krivicu…mislila sam da grešim što nisam slomljena i uplakana mesecima. Položila sam prijemni mesec dana nakon tatine smrti. Pa što da ga sekiram tamo gore? Izlazila sam ja i u grad, nisam nosila crninu, zamolila sam ljude da me manu izjavljivanja saučešća…Ni ne pričam ja puno o tome. To je moje. Ja svaki dan ustanem i suočim se iznova sa time. Ja svaki dan vodim konverzacije u glavi. Ja svaki dan krivim svog tatu jer me je navikao da muškarac uvek ima vremena za sve. …
Mi deca bez roditelja smo sjajna deca. I deca smo i sam dvadeset i sa pedeset. Mi smo vaša deca. Mi smo svesni svega, nemojte sumnjati u nas, samo nas baš briga da vam pokazujemo sve što znamo. Uplašilo bi vas. Vi ste srećni ali srećni smo i mi. Verujte nam.

Osećamo vas.

 

Osećamo vas.

Uncategorized

Hoću samo da…

Mi se zaljubljujemo u svoj odraz u ogledalu.
Mi smo ono što volimo.
Mi se zaljubljujemo u svoju sliku o drugome.
U redu.
Dakle, ja sam se zaljubila u ono kako si me ti video.
Ja sam postala kao ti jer te volim.
Ja sam se zaljubila u ono što sam mislila o tebi.
Kako sam se zajebala.
Ako sam ja svaki moj bivši momak, ako pođemo od toga da sam svakog volela, onda sam ja sve ono što ne volim kod sebe. Ako pođemo od toga da sam svaki bivši momak kog sam volela a ostavila. A ako sam svaki bivši momak kojeg sam volela a ostavio me je, onda sam ja sve ono što me čini nesigurnom i razara. Ako sam ja ono što idalje volim a nije pored mene, onda sam ja ispunjena i slobodna.
Kažu da, žene nauče da vole svoje majke onda kada dobiju svoju decu. Dete je sve ono što te sekira, oduševljava, razara i obožava. Ne. Ne samo dete kao mali čovek, dakle.
Odraz u ogledalu nije isto što i ja. Zato me taj odraz toliko razara.
Smejala sam se juče kada mi je prijatelj rekao, voleli su se ali nisu mogli zajedno. Ja uvek kada sam ostavljala govorila sam da volim ali da ne mogu. Najlakše je ostaviti onda kada zaplačeš. Svaki bivši mi je plakao, jedan mi je čak plakao popodne da ga ne ostavim a uveče je on mene ostavio. Muški ego je ozbiljna stvar.
Jedan me je ostavio jer me je voleo više od sebe. Buhuhu
Znam da je “buhuhu” jer sam i ja ostavljala iz istog razloga.
Pa dobro bre…dokle više? E neću!
Hoću iskrenost, pomeranje planina i razdvajanje mora.
Zašto? Jer sam u stanju to da pružim. Želim uzbudljivu, romantičnu ljubav koja razara i pomera granice i baš me briga ako ostanem sama na kraju..neću više da volim polovično.
Hoću samo da volim.
Jednom mi je neko rekao “ne mogu uvek da budem sigurnost tvojoj nesigurnosti”, a istina je da smo oboje bili upravo to jedno drugome. 
Volela sam ja iskreno, ali na kraju nikada. Uvek kada je kraj onda nema ljubavi. Pazi, možda je na pauzi…dešava se. Možda je nestala a možda je promenila oblik, sve je to razumljivo. Ali nije ljubav u tom obliku – obliku koji je potreban za vezu.
Ali ljubav nije kompromis. Ljubav nije ono što će vam reći bio sam tu za tebe, i ja sam učinio to za tebe … jer ljubav ne broji zalogaje, ljubav ne broji ko se kome prvi javlja i ljubav ne broji sate. 
To je moj odraz. Svaki kompromis je bila želja da ugušim sebe i promenim drugoga. 
Neću nikada više. Ako je ona mogla da nađe momka koji ispod slike sa njom zapisuje stihove Pera Zubca…mogu i ja. Nije ona ništa divnija od mene. Niko nije divniji od vas…od tebe.
Ali nije svako dovoljno lep za tebe.

Volim da pišem posle raskida i volim raskide.

Uncategorized

Posvećeno protestima aprila 2017.

Predivno je biti student u Beogradu i imati tu čast da se boriš za svoja prava. Zaista je predivno. Tužno je to što se borimo za ista ona prava za koja su se naši roditelji borili pre dvadeset godina. Zar je sloboda tako teška za dobiti u kapitalizmu?
Nije kapitalizam problem, problem su ljudi koji ne shvataju koliko je sloboda bitna i koliko je politika jedna realna stvar koja može da ti upropasti život. Dolazim iz Crne Gore i znam šta je politika u stanju da uradi akademskom građaninu, znam kako vladajuća partija može da obesmisli svaki vid obrazovanja, poštenja i ljubavi. Oni dole su počeli na svoju državu da gledaju kao na proizvod, nešto preko čega će zaraditi koju marku više za  prelaz preko granice.
Kako vas nije sramota lopovi i pederi da terate ljude iz ove zemlje? Kako je moguće da vam je dupe toliko zinulo za pare!? Ja ne mogu da verujem šta se dešava. Iskreno da vam kažem, ja sam tvrdila da Vučić je radikalni nacionalista i da voli Srbiju do bolesnih granica, ali kako sam samo bila u krivu. Ne bih ja sad radije da mi ratujemo ali mi se ni ovo srozavanje, ponižavanje i stavljanje na tender države Srbije uopšte ne dopada.
Sećam se davne, recimo ’97.godine kada sam ja kao jedna mala, plava i loknasta devojčica šetala sa mamom preko Terazija sa pištaljkom, šerpom i varjačom i vikala proiv nekog Slobe. Moja mama, divna žena, verovala je da je iskreno moguće da se nešto promeni i uzevši to u obzir, znam da svaki korak koji smo napravile tih godina, da je bio sa najiskrenijom željom za ‘bolje sutra’.  U Crnoj Gori kada bih spominjala ovo, činila bih se samoj sebi posebnom jer tamo moji drugari nisu ni znali za proteste i mitinge a kamoli učestvovali u istima. Ja sam znala da smo mi tada radile jednu jaku bitnu i veliku stvar i bila sam ponosna na to! (I sada sam jako ponosna.) Ove godine kada sam došla u Beograd, shvatila sam da na mom fakultetu je još puno takvih istih malih boraca, mada sada smo veliki, i da nas sve vežu sećanja na to kako držimo roditelje za ruku, pištaljke oko vrata i Terazije. Svi smo revolucionari. I svi smo ponosni na svoje roditelje! Jer su borci i jer su nas naučili da budemo borci! Divno je biti poseban sa posebnima.
Pa zašto me onda vređate? Zašto vređate moje roditelje, profesore i kolege? Kako možete da nas nazivate narkomanima, neradnicima, propalim studentima, alkoholičarima? Kako? Evo vam informacija iz prve ruke (idiot) – moja nana je radila u istoj firmi preko 25godina, radila je tamo i ’90tih kada je primala premalu platu smešnu platu za mnogo rada, kako ona kaže ‘primim platu za 10jaja dok dođem kući mogu da kupim 7jaja’, ali je išla na posao ponosno svakoga dana. Moj ujak takođe. Moj deda je ostao tada bez posla pa je vozio kamion po stare dane. Moj tata je držao kafić i pozorište u Kruševcu pa ga je SPS oterao u Crnu Goru gde je kao dipl politikolog radio na brenti. I svi su se borili za bolje sutra. Mama je sa mnom u rukama pešačila svakoga dana i borila se za bolje sutra i za mene, i za njene roditelje. I tada ih je vlast nazivala narkomanima, izdajicama itd. Koleginica mi priča kako su njeni pobegli na drugi kontinent tih godina, samo da se ne bi rodila u ovom paklu, pa je njena mama putovala da bi ovde dolazila i protestovala. A vi mi danas kažete kako imate pametnija posla i sedite po kafićima, ispijate kafe dok mi vaši vršnjaci se borimo da bi i nama i vama sutra osvanulo novo jutro.
Idioti!
Za vašu informaciju nismo svi svakoga dana na protestima, ne možemo da budemo. Ali svakoga dana se smenjujemo i svakoga dana smo ili lično tu ili duhom podržavamo kolege. A znate zašto nismo svi tu stalno? Pa ovi neradnici imaju poslove i ispite! Da, jer većina nas mora same sebe da izdržava i da se bori za opstanak na budžetu. Ali mi se ne bunimo zbog toga. Mi se bunimo jer nam oduzimate zdrav razum, oduzimate nam kulturu, oduzimate nam slobodu..Život hoćete da nam oduzmete a još nas i vređate!
Moji prijatelji iz Crne Gore kažu da džabe protestujemo. Ja kažem da protestujemo baš zato da ne bi bili kao oni. Oni vide besmisao u borbi, ali nisu oni krivi. Vidim neki Milovi vajni borci redovno lajkuju sve protiv Vučića, što je dovoljan odraz straha koji vlada tamo. Zato želim da pobedimo i da istrajemo. Ne samo zbog nas, već i zbog naših kolega u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori..hoću da vam pokažemo da je moguće živeti normalno i disati duboko!
Normalno je ne gledati samo svoju guzicu i normalno je boriti se za pravdu. Verujte nam..ali nema veze, ispijajte kafe i nemojte na proteste…mi ćemo vam s ponosom obezbediti bolje sutra jer želimo da naša deca o nama govore sa istim ponosom kao i mi o našim roditeljima.

Uncategorized

Jer ona je ljubav

Koliko zaista treba da se osećamo loše ukoliko naši potupci nisu u skladu sa onim što očekujemo od sebe? Da li je to samo još jedna naznaka da sebe ne poznajemo ništa bolje no nekog drugi što nas poznaje ili jednostavno se menjamo iz dana u dan?
Sve nas vozi ta ideja da smo posebni. Nas niko ne razume, znaš? A ustvari sa svakom drugom osobom pronalazimo zajednički jezik jer sve nas mori ista realost.
 Pričam ja tako sa mojim psihijatrom, jer ko će te bolje slušati no onaj kome plaćaš za to, i kažem ja
– Ali vi ne shvatate – jer i ja pripadam tom samitu neshvaćenih – ja nisam zadovoljna ako se on ponaša tako a nije mi ni jasno kako on može biti zadovoljan.
– Marta, da li možešda shvatiš da ono što ti smatraš uspehom nije uspeh za svakoga?
– Ne. Jer ja sam ubeđena da želim normalne stvari koje svako želi.
E tu već nastaje problem, jer ja kao prvo nisam normalna. A drugo, moje želje se nikada nisu poklapale sa mojim željama a kamoli sa tuđim. I kako ja onda da razumem da je nekome dva i dva četiri i da taj neko to ne dovodi u pitanje? Moj mozak svakako funkcioniše tako da ja prvo bih morala zapitati kako je prva dvojka i otkud ona poznaje drugu dvojku a i zašto bi davale četvorku kad je četvorka tako dosadna.
Da. Ljudi se dele na one koji razmišljaju o tome zašto je trava zelena, na one koji uživaju u zelenoj travi i na one koje boli dupe za boju trave.
Bože, pre neku godinu sam uletela kod sestre u sobu, sva ushićena kao i uvek:
– Jovana, ja sam posebna!
– Marta, molim te zadrži to za sebe.
O pobogu, živote tinejdžeru! Naravno, sve ovo veze blage nema sa onim kako sam ja počela ovaj tekst.
E a šta sam vama ja htela da kažem pre svog ovog kenjanja jeste da..
Nemojte nikada da reagujete i da se ponašate onako kako ste sebi zacrtali da treba, umrećete pre vremena. Ne postavljajte sebi granice, to je zaista tako tužno. Pustite malo život da vas vodi jer taj vaš život je već dugo vremena proveo sa vama, pa zna i on nešto. Verujte mi, onaj čika u Strancu nije bio čudan on je samo bio čovek. Nije njega ni Kami prikazao kao čudaka već narod ga je tako svatio. E vi nemojte da dozvolite da na vas utiču prosečni ljudi.
Žene moje, nikada nije pravo vreme za nešto što ne želite a ne želite to čim se pitate da l je pravo vreme! Samo nemojte biti tužne i nemojte razmišljati o sreći. Ona divna žena dobila dete jako mlada a tek sada se udaje za ljubav svog života.. Ne. Ona je pronašla ljubav odavno, a sad je rešila da je veže za sebe. Kapirate? Sretala sam tu ženu kroz grad stalno…uvek nasmejana, prelepa, sa detetom ili sa drugaricama, energija…njen odnos prema ljudima, onako izdaleka, uvek je u meni budio neku toplinu. Volim ja to, da posmatram ljude iz prikrajka i da im se divim, jer svaki život može biti knjiga ako se potrudimo. Svaki čovek može biti ljubav ako to zaželimo..a poruka pa evo stiže u pravom trenutku.

 Volim vas!

Uncategorized

Rekla bih vam da vas mrzim ali neka…

Htela bih iskreno nešto da vam napišem, htela bih ali ne mogu. Da bih bila iskrena potrebno je da budem surova, otvorena i bezobrazna time bih povredila sebe a vi ništa ne bi shvatili. Pa čemu onda to?

Da vam kažem – odvratni ste. Gadite mi se. Koliko samo možete da budete licemerni i kako tako malo vam je ostalo sveto. Sve ste prosuli pred nas obične ljude željne nečega, bilo čega. Svesni ste toga i čudno, vi ne želite da menjate svet jer vi ne želite da promenite ni sebe samo želite da opstanete.
Ne mogu od vaših slika sa slava da živim. Majke koje s ponosom prikazuju svoje raskošne trpeze a da time ne pokazuju ni trunku topline doma, ni trunku skromnosti…ni trunku ljudskosti. Samo puko nabijanje na nos onim drugima što imaju manje od vas.
Ne mogu više od vaših proslava osamnaestih rođendana da živim. Sram da vas bude! Kič, neukus, bezobrazluk, licemerje…Priređujete za svoju decu takmičenja u pijanstvu. Smešno.
Kako možete samo da uživate u količini njihove razmaženosti?
Zar se ne zapitate nekada kako će sutra, da li će takvi nekoga učiniti sretnima?
Zašto ste počeli decu da gušite vašim kompleksima? 
Ne mogu od vaših slika svetinja i citata raznih bogova, svetaca i patrijarha. Pa zar ništa da ne zadržite za sebe? Kako je čudno biti čovek kome ni njegova sopstvena duša nije sveta.
Prvo se šeruje slika na fejsbuku za neko bolesno dete, a onda se baci gomila hrane iz frižidera, garderoba koju više nikada nećete obući ostane da dreždi u ormanima, svaki dinar uvek pokupljen sa kase ali vi ste kao nešto učinili dobro. Da. Ne, niste. Ostali ste isti.
Hajde upropastite još nekog danas. Slažite još nekog. Slažite sebe. Namećite nam vaše vrednosti i govorite nam da je normalno pišati po sirotinji i pričati kako smo dobri ljudi. Nastavite da nas ubeđujete kako je normalno slaviti slavu a nikad kročiti u crkvu. Ubedite nas da je divno što ste odlučile da se krstite onda kada ste pomislile da se nikada nećete udati.

Ali, zašto bih vam pisala ovakve stvari…pa ovo deluje kao manifest jedne budale. Ma baš je divno biti čovek, a najušuškanije mesto za svakog čoveka je provincija. ‘provincija’ kako to lepo zvuči. Asocira na komšije, tračeve, noćne šetnje, slatko i vodu, baštu, ljubavnice, švalere, zlatni prsten na ruci…kako su to divne stvari za – provinciju. Uvek sam govorila da nema sretnije devojke od džovanke. Samo, zadržite to za sebe. Jer neka od provincija se još uvek može naći u pesmama Đorđa Balaševića…i mi je volimo. Nemojte kvariti to. Manite se toga da od nje napravite velegrad jer ljudi su svesno odlučili da budu deo malog grada, oni su zadovoljni time. Vaši kompleksi, vaša nesreća je vaš problem. Ne želim da vašu zlobu sutra širite na moje.