Uverljivost radija vs. uverljivost televizije iliti kako nas je unistio turbo rock

Da bi se govorilo o uverljivosti medija, bilo radija ili televizije, u Srbiji potrebno je prvo uvideti stepen prisutnosti cenzure upravo u tim istim medijima. Situacija je poražavajuća, prema izveštaju međunarodne organizacije Freedom house Srbija je jedna od zemlja koja je najviše nazadovala u 2015.godini kada su u pitanju slobode medija i time došla na 87.mesto na globalnoj rang listi. Ove godine Evropska komsija je kao veliki problem uočila upravo autocenzuru medija u Srbiji. Međutim paradoksalno je to što i pored svih ovih podataka, mediji u Srbiji su jako uverljivi. Možda zato što narod više ni ne dovodi u pitanje da li je istina ili ne već samo prihvata ono što mu servira odgovarajući operater, odgovarajuća medijska kuća… Problem se ogleda u tome što mediji u Srbiji serviraju mržnju a mržnja je sama po sebi jako uverljiva. Jer kako reality zvezda od čovek? E glavna distinkcija između radija i televizije je upravo tu, jako je teško u današnje vreme servirati mržnju bez slike. Čovek 21.veka je jako vizuelan i emocije usmerava ka fizičkom (o čemu ću u daljem radu i govoriti) a radio nam to ne daje, radio pruža zabavu i čistu emociju. U Srbiji radio pruža uglavnom muziku, malo politike, ali ni to nije toliko loše jer bi bilo teško po vozače da slušaju ekspoze mandatara vlade dok sede nestrpljivo u kolima čekajući da se rasčisti gužva na Brankovom. Ali čovek pred ekranom tv prijemnika ima preko 50 domaćih i stranih kanala i čovek ima privid izbora. Dok ovo čitate, molim vas imajte na umu da govorimo o televiziji u državi koja je ukinula crtani film pre *Dnevnika u 19:30h, što se mene tiče to je dovoljan dokaz gde smo.

 

Da li televizija u Srbiji zaslužuje da bude uverljiva?

 

“Mi se borimo da sačuvamo
kulturu i umetnost.”
Vinston Čerčil

Da li su mediji uticajni? Jesu. Da li su mediji uverljivi? Jesu. Da li menjaju svet? Da. Prvu uverljivost televizije sam osetila od zapada ka nama, dolaskom serije Seks i Grad (Sex and the city). Počela sam gledati tu seriju još kao klinka ali kako sam rasla uz stalne reprize iste na B92 shvatila sam koliki uticaj ostvaruje. Televizijski urednici zapravo dosta određuju naš Slobodan izbor, tako npr. urednik programa B92 je mogao da nakon prvog emitovanja tu seriju baci u zaborav ali nije. Da li je to zbog kulturnog uticaja serije, amerikanizacije ili zbog gledanosti? Najverovatnije ovo poslednje. …Francuska vlada je i u istoriji bila naročito aktovna u ograničavanju američkog uticaja (ili povećavanju evropskog uticaja) nametanjem kvota na vreme za emitovanje američkih proizvoda.[1] Zašto smo mi prihvatili američki uticaj tako lako ili možda serija Seks i Grad Sex and the city je bila uticaj celog zapada a ne samo Amerike?
Prva decenija 21.veka je kod nas bila decenija televizije, casopisa i zapadne kulture. Prihvatali smo sve, upijali smo svaku seriju B92 koji je tada ima širok spektar američkih sitkoma i kriminalističkih serija, Pink je prenosio Simpsonove (The Simpsons) i time malo izašao iz vrtloga latino sapunica. Huper je počeo da gubi od Bravo-a, Bazar od Cosmopoliten-a i tako smo gubili naše a prihvatali sve zapadno. Onda se 2005.godine pojavio tabloid Skandal i time smo dobili sve što nismo želeli, od 2005.godine kao da cela ta zapadna kultura prestaje da bude zapadna, asimilira se i postaje naša kultura. Baš kao što je Bijelo dugme pomešalo rock’n’roll sa seljačkom melodijom, tako smo mi pomešali zapad sa Bugarskom, Rumunijom… To je tiho trajalo do 2012.godine a onda je eksplodiralo, ostao je uticaj televizije ali se izgubilo sve ostalo. Sve je postao reality.
2006.godine je na ekrane televizijskih aparata došao Veliki Brat, franšiza u vlasništvu Endemol-a. Sve je moralo da bude formatirano kao u UK, gde je Veliki Brat i emitovan. To je kod nas prošlo jako uspešno, prvi pobednik je bio fin mladić, vaspitan i što je najbitnije  promovisao je prave vrednosti. E pa iako je Veliki Brat dobro prolazio kao show, pobednik i ne baš tako. Publici Srbije je bio previse fin. Zato Pink TV 2009.godine počinje da emituje Farmu. Što kompletno baca senku na Velikog Brata jer, Pink je najgledanija televizija i jer nama zapadno više nije dovoljno. I tako mi već 7godina pratimo kako nam reality show kreira stvarnost. Zašto? ‘Pas ujeo čoveka’ nije vest, ‘čovek ujeo psa’ jeste (Džon Bogart, urednik New York Sun) i vi u reality show-u imate stvarno prikaz čoveka koji bi ujeo psa. Vi imate vest, senzaciju iz dana u dan,a to je ono što čini publiku nezasitom. Nezasita publika je ključ za gedanost programa. I dok neke brinu scene seksa i psovke u tim realnim slikama na tv-u, mene brine da li smo mi zaista takvi. Da li zaista u nama leži toliko loših osobina? Da li svi mi kada bi bili zatvoreni na određeno vreme jedni s drugima bi bili u stanju da pojedemo jedni druge sa manama? Jer tamo je zaista tako, mržnja jede ponos, ponos jede pohlepu, pohlepa jede gordost, gordost jede sujetu itd.
Imamo situaciju u ‘Parovima’ gde je jedna žena svojim ponašanjem izazvala dvoje, troje ljudi da je prebiju. Što je zbog njenog ponašanja u Parovima izazvalo sveopšte odobravanje kod ljudi. Da li mi želimo onda da takva televizija bude uverljiva? Gledanjem Farme možete trajno oštetiti sliku o svetu kakvu imate sada. Opčinjavajuća slika ipak. Popularna kultura i svačijih 15minuta slave i želja da se i nama to dogodi a opet i taj slatki voajerizam, jer nelegalno je da komšiji postavimo kamere u stan. Da li nas to ispunjava? Ispunjava nas zato što smo prevelike kukavice da vodimo zivot kakav zelimo, jer imamo previše slobodnog vremena koje ne znamo kako da ispunimo, jer se plašimo da se suočimo sa sobom i jer ne želimo da aktiviramo moždane vijuge. Ili jednostavno jer nam je to servirano? Došli do toga da naša lenjost stvara zvezde. I to uticajne zvezde. Možemo mi da se igramo i pričamo kako je najveća laž u Srbiji ‘ne gledam Pink’ ali apsurd postmoderne nam kroji društvo u kapitalizmu.

Televizija koja vrši najviše uticaja, već godinama u nazad je svakako televizija Pink[2], koja je i po gledanosti odmah uz RTS1. Pink je osnovan davne 1994.godine međutim uz pomoć tadašnjih vlasti Pink je brzo dospeo u sam vrh komercijalnih televizija promovišući isključivo kič i šund. Naša omladina se jako brzo ’navukla’ na sve to, što i nije bilo teško ako se uzme u obzir da je to vreme rata, nemaštine i beznađa. Time Željko Mitrović postaje jedan od najvećih ratnih profitera, bez ikakvog fizičkog učešća u istom. Prvo što je bilo jako primamljivo jeste samo ime televizija –Pink, dakle u vremenu kada Balkan opravdava nadimak ’bure baruta’ Željko Mitrović vam nudi nešto ružičasto, prepuno šljokica i glitera. ’Samo malo gledaj me/Pobegni od dosade/I razvedri se i nasmeši se’[3] tako je te 1994.godine zvučala himna televizije Pink u izvođenju tadašnjih najvećih folk zvezda. A turbofolk[4] je tada već uveliko počinjao da se ceni i da privlači omladinu iz svih slojeva društva. I upravo taj period nam pokazuje koliko televizija je zaista uverljiva, koliko može da promeni društvo ali samo ako je društvo podložno promeni. Zanimljiv je fenomen da su najveći muzički idoli na našim prostorima upravo bili ljudi iz turbo-folk branše. Verovatno se pitate zašto? Zato što su se njihovi životni stilovi predstavljali nedosanjani san najveći broj Srba – život u sjaju, slavi i novcu. Oni su nas zabavljali pesmom, prodavali „maglu“ srećnog idličnog života, a mi smo im verovali i tapšali.[5] I tako je Pink televizija stvorila idole nacije, a mladim devojkama prikazala novokomponovanu bajku – Svetlanu Cecu Ražnatović. Srpska majka, kako je danas poznata u medijima, proizvod je svog supruga, ratnog profitera Željka Ražnatovića Arkana, Željka Mitrovića i Marine Tucakovć, najpoznatijeg tekstopisca na ovim prostorima. Tako je uz njenu sliku Beograd postao prestonica turbofolka. Glavna prednost Svetlane Cece Ražnatović je svakako bio njen glas, jer do tada su turbofolk pevačice pevale uglavnom loše sa ukrasima, zatim njena mladost i ono najbitnije, izgled. Tako je nastala Ceca i tako je nastao Pink. Nisu se rodili u isto vreme, ali najbitnije godine odrastanja, proveli su zajedno. Kada je Ceca puštena iz zatvora prvo je gostovala na Pinku, kada Ceca održava velike koncerte oni se uvek prenose direknto na Pinku itd. Ceca nije stvorila turbofolk ali ga je održala u životu, a televizija Pink veliki deo populacije stalno iznova i iznova uverava da je turbofolk sve što nam je potrebno u za ružičasti život.
Od pre tri,četiri godine u nazad sloboda medija ne postoji. U Srbiji postoje tri gledana kanala (figurativno govoreći) i Kesić subotom uveče na B92, to je to. Naša stvarnost je kreirana i verujte mi, jako je uverljiva. Demokratija nam je donela to da slobodno možemo pratiti Glas Amerike, U koraku sa Kardašijanovima, Simpsonove kao i Pink, N1, B92, Prva TV, RTS…međutim demokratija nam je sve to servirala, naravno u dosluhu sa pop kulturom, ali nije nam dala nikakvu odgovornost. A zna se da svaka akcija izaziva reakciju. Naš narod uvek krivi vladu, pa tako je i vlada kriva jer je Pink uzeo maha kod nas još pre 15godina. Ali da li je Pink politički došao tu ili je samo tržište krivo? Željko Mitrović je oduvek znao šta da plasira svojim gledaocima i kako da taj sadržaj bude upečatljiv i uverljiv. Verno je ostvarivao svoje ciljeve imajući na umu samo onu jednu Minimaksovu devizu ‘U svakom čoveku duboko, duboko leži Šaban Šaulić’. Zacrtano učinjeno, doveo nam je jako uverljiv cirkus na male ekrane. Cirkus karaktera. Nekada smo imali u cirkusu male, dlakave ljude sa abnormalnim udovima i neverovatnim sposobnostima a danas imamo ljude sa malim mozgovima i neverovatnim sposobnostima da zaobidju moralno i ispravno. Da se razumemo, ne mislim o moralu i ispravnosti po Bibliji  već ovaj narodni moral, ovaj obični prosti moral. Vekovima unazad shvatili smo da se ne možemo pridržavati svih zapovesti slepo a i da krugove pakla veoma teško možemo izbeći, pa smo se počeli baviti varijacijama na temu. Interesantno koliko je Danteov Pakao uverljivo štivo.

Radio u Srbiji

Danas u Srbiji radio je u slabijem položaju od televizije. Prvenstveno svim radio stanicama, osim radio Beograda, manjka govornog programa. Ali ono što ne manjka je sasvim solidan izbor muzike, makar na top pet najslušanijih stanica. Što je za Srbiju zaista velika stvar.  Po istraživanjima Ipsos Strategic Marketing –a iz 2012.godine radio u Srbiji se najviše sluša u jutarnjim časovima a nakon jedanaest časova popularnost radija opada i na njegovo mesto dolazi televizija[6].
To se može iskoristiti u korist radija, jer dobar jutarnji program je svakako u korenu radija. Takođe radio ima jednu izuzetnu prednost u odnosu na televiziju a to su loklne radio stanice. Naime, stanovništvo je prebačeno na kablovske operatere i mnoge lokalne televizijske stanice su time izgubile na gledanosti. Takođe lokalne novine su u većini gradova zaboravljene. Sistem globalizacije u Srbiji je prerastao u sistem ‘beogradizacije’ i manji gradovi stvarno jesu zanemareni.
Internet radio je tu na snazi jer omogućava da čak i najmanja lokalna stanica dospe do najzabačenijih delova, jednostavno razara teritorijalne granice. A s obzirom da globalnim vestima možemo pristupiti uvek, lokalne vesti su zanemarene i internet radio upravo može doprineti upravo tom načinu oglašavanja.

Takođe muzički sadržaj je upravo ono što danas određuje identitet radio stanice, a to je veliki izazov za njih. U eri kada nam je sve dostupno, prosečan čovek se ulenjio kada je u pitanju pronalaženje novih sadržaja. Od muzičog urednika se više ne traže samo hitovi, već i to da otkriva nove muzičke forme, da traži neke manje popularne bendove i pesme ali da svoju potragu ipak bazira na onome što je prosečan slušalac njegove radio stanice navikao da čuje. Jer komercijalni radio je unapredio rok i pop muziku, i strane radio stanice poput BBC Radio 1 idalje su unapređuju i igraju veliku ulogu u promovisanju muzičkih žanrova, novih zvezda itd. Radio S kod nas ima taj sistem ali je razrađen samo donekle. Tako Radio S je veliki deo svog marketinga prebacio na Youtube npr. projekat Zvezde pevaju zvezde. Taj projekat je bio jako uverljiv i imao je dobar prolaz kod publike, pa je tako sada aktuelna turneja Željka Joksimovića koja se bazira upravo na obradama starih hitova.
Komercijalni radio je u potpunosti podređen potrošačima. Ali to ne znači da treba da se menja stalno, naprotiv komercijalni radio treba da radi na unapređenju ali i na očuvanju svog identiteta. Publika radija je verna publika, i to je pored sekundarnosti jedna od najvećih prednosti radija danas.

Seksizam na televizijskim kanalima

 

Većinu onoga što danas mislimo o ženama plasirali su nam mediji. To je prefektno predstavljeno ove godine tokom izborne kampanje u Americi. Hilari Klinton koja nam pokazuje koliko je žena u Americi zapravo nebitna i mi na Balkanu koji se  čudimo jer nismo ni znali da smo toliko napredniji, ali eto mi u ‘komšiluku’ imamo predsednicu, a ne predsednika, jedne države i nije nam to ni u jednom trenutku zaparalo uši. Međutim, to nije baš tako jednostavno. Amerika plasira žene kao robu i ostatak sveta se time ‘zanosi’ jer je to perfektno produkcijski odrađeno. Sve je tamo industrija, sve je proizvod i sve je brend. Dok nama naša televizija prodaje tradiciju, ideale i mržnju (kod nas se to nikad odvajalo nije) oni prodaju celom svetu brend. [7] Tako je telo postalo brend. Ali kakvo telo? Dok na našim prostorima se plasiraju platforme koje zbog nedostatka sredstava ili nevolje ljudi prikazuju realnu sliku, u Americi to možemo jako retko videti. Pa čak i kada je u pitanju jeftina reality platforma, sve idalje ostaje našminkano i doterano. Ako bi medijski prizori stvarno bili refleksija realnosti, žene bi bile relativno retke u većem delu realnog sveta, pa ipak neodoljivo prisutne u nekim drugim oblastima, dok crne, starije, sa invaliditetom, lezbejke, debele, siromašne ili žene iz Trećeg sveta ne bi postojale.[8] Međutim, sva ta slika koju nam Amerika šalje nije u globalu takva. Iako sa jedne strane imamo savršena tela i uređene figure, oni takođe moraju da imaju i savršene živote. Naravno, standradi savršenosti se menjaju od Nju Jorka do Los Anđelesa, ali opet postoje. Ukoliko određena mlada nada posrne, a pritom se ne vrati na pravi put, određenom brzinom ona gubi u svetu šou biznisa. Jer Amerika savršenost producira na svim nivoima, pa tako ako pogledamo zvezde Holivuda videćemo da je 80% njih je u nekom trenutku promovisalo porodične vrednosti, ili ih idalje promoviše. Revolucionarna serija Seks i Grad nam je nakon skoro stotinu epizoda ‘razuzdanosti’ na male ekrane donela četiri sređene, porodične žene. Jer čime god da započinju Amerikanci uvek završavaju patrijarhalno. Isti primer smo imali i sa šouom Hjua Hefnera Devojke iz komšiluka, gde vidimo da je svaka takmičarka nakon sezone provedene tamo postala bogata domaćica. I to je upravo ono što je brend Amerike – Happy end[9].  Centar za istraživanje prisutnosti žena na televiziji i filmu[10] u Americi je 2014.godine sprovelo istraživanje koje je donelo poražavajuće podatke. Istraživanje je rađeno na osnovu stotinu najplaćenijih filmova te godine, a neki od rezultata su sledeći – 12% žena je bilo zaštitno lice filma, 75% su muškarci a 13% su muško ženski parovi; procenat glumaca starijih od pedeset godina iznosi 18% dok procenat žena starijih od pedeset godina je 18% itd.
U Srbiji je situacija slična, kako navodi profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Snježana Milivojević – U izveštaju za prošlu godinu navodi se da „izveštavanje nije

rodno osetljivo, pa se u manje od jednog procenta vesti direktno kritikuju, osporavaju ili izazivaju rodni stereotipi“.

Statistika pokazuje da su u tom periodu u Srbiji žene činile 22 procenta osoba čiji se glas čuje, o kojima se piše ili koje se vide u štampi, TV i radio vestima što je malo ispod svetskog (24%) i evropskog (25%) proseka. Ipak, vidljivost žena opada kako raste istaknutost i važnost teme.“U političkim temama, koje dominiraju medijima u Srbiji, žene čine samo 14 odsto subjekata. S druge strane, u vestima o poznatim ličnostima, umetnosti, medijima i sportu one čine 44 odsto svih subjekata. Žene su vidljivije u profesionalnim grupama koje imaju niži status u društvu i kada se pojavljuju u ulogama koje se percipiraju kao ‘ženske’ “
Žene na televiziji ili prikazuju kao domaćice, nude im se sredstva za čišćenje i sladunjavi romani, ili kao vlasnice tela punom nesavršenosti. Ukoliko vidimo ženu poslovno obučenu ili u sportskoj opremi prvo što nam pada na pamet je da je manekenka, danas poznatije kao ‘pozerka’.

Trenutno na televiziji RTS 1 imamo kviz Ja volim Srbiju. Kviz koji je jednostavno reprezent seksizma u Srbiji.

„Ja volim Srbiju“ je zabavno-muzički šou program u kom će i svi učesnici i TV gledaoci, kroz fer nadmetanje u znanju, proveravati koliko poznaju zemlju u kojoj žive.

Međutim, šta mi tu zapravo imamo? Imamo voditeljku koja je u svakoj sekundi u službi dvojice muškaraca, obučenu jako izazovno i sa apsolutnim akcentom na njenu lepotu i nikakvim akcentom na njen intelekt. Voditeljka, Nina Seničar, u pojedinim trenutcima komunikacije sa predvodnicima protivničkih timova deluje kao žena koja bezuspešno pokušava da odvuče pijanog muža kući da se ne obruka pred gostima. Minimalna doza poštovanja, minimalna doza vaspitanosti je prisutna u ovom kvizu kada je u pitanju Nina Seničar. Da se razumemo, Nina Seničar jeste jedna prelepa žena ali da li je lepota kod nas na tako niskoj ceni? Ovo nije prvi put da se u kvizovima prikazuju žene kao telo bez intelektualnih kvaliteta, pa smo tako imali Sofiju Rajović u Zlatnoj ribici, Soraju Vučelić u Kolu sreće a da imamo na suprot njima samo Milicu, kao predstavnika ženskog intelektualnog sloja, u kvizu Potera. Takođe u reality programima se stalno organizuju takmičenja u znanju između devojaka za koje produkcija proceni da poseduju najmanje obrazovanja. I to se konstantno, jako uverljivo prezentuje našim gledaocima, lepe žene bez znanja dok se muškim voditeljima dozvoljava seksizam u svim oblicima, dok god ne šire mržnju. Pa smo tako imali situaciju kada je nastup voditelja Ivana Ivanovića[12] na televiziji Prva naišao na osudu NUNS-a[13],NDNV-a[14] i jedanaest nevladinih organizacija iz Srbije zbog ispričanog ‘vica’. Naime, voditelje je ispričao ‘vic’ o silovanim bosankama[15]. Naravno, voditelj je morao da se izvini i tom prilikom je rekao „Izvinjavam se svima koje je uvredilo moje obraćanje u petak. Veliki sam protivnik rata i nasilja. Očigledno ne poznajem dovoljno prilike u BiH“ – neuverljivo, sarkastično i donekle nejasno. Ova ‘šala’ je izazvala problem jer se govori o područiju koje je ‘bure baruta’, tom ‘buretu’ pripadamo i mi, pa zbog dobrosusedskih odnosa itd. Ali ako ovo nije uredu, a nije, zašto je onda seksizam dozvoljen uopšte? Isti voditelj je bio član žirija u emisiji Tvoje lice zvuči poznato. Jednom prilikom je tokom nastupa jedne od takmičarki izašao na scenu i stavio joj ruku u kadu da proveri da li je gola ili u kupaćem kostimu, to je prošlo neopaženo od strane svih iako se pevačica zbunila[16]. U istoj emisiji smo imali i secnu gde pevač Vlada Georgiev izlazi na scenu i navodi takmičarku da mu pruži nešto poput lap dance-a[17]. Zatim, na televiziji Prva imamo emisiju “Praktična žena”, muzička podloga za uvodnu špicu te emisije je pesma grupe S.A.R.S. istog imena ali ne slične namene. Naime, pesma[18] je snimljena sa namerom da pošalje jasnu poruku nasilnicima, da podrži žene žrtve  a sam spot je više lekcija u samoodbrani. Emisija[19] s druge strane predstavlja ženu ‘domaćicu, spremačicu i klozetarku’ kako bi popularna Ristana (Radmila Savićević, Srećni ljudi) rekla. Uverljivost kao i popularnost te emisije je jako velika, posebno kod malih devojčica. Baš zato bi uredništvo emisije moglo da povede računa o svom sadržaju, jer trenutno sam sadržaj podseća na reklamu za Floger kafu[20] iz ’60-tih godina prošlog veka – žena koja doživljava krah jer je mužu skuvala lošu kafu.
Kodovi pornografije se lako prenose u mejnstrim kulturu: neposredan i aktivan pogled u kameru ukazuje na spremnost na potčinjavanje muškom potrošaču. Fragmentacija ženskog tela, u krupnim planovima grudi i zadnjica, svodi žene na depersonalizovane delove tela; određeni uglovi snimanja konstruišu žene kao nemoćne i poslušne.[21]

Naša televizija je jako uverljiva u tom pogledu, šalje veoma jasnu poruku, ali ta poruka je pogrešna. Televizija koja je imala svakako najviše uticaja na žene i današnje mlade ljude je televizija Pink. Sve se daje za gledanost a ništa za obrazovanje i kvalitet. Uporni smo u tome da zanemarujemo to koliko je seksizam prisutan, navikli smo se na to. Televizija nas je naučila da su rasističke, seksističke i nacionalističke šale sasvim uredu. Ja sam u ovom izlaganju spomenula samo nekoliko primera od gomile onih sa kojima se srećem svakoga dana, a ta gomila je poražavajuća.

Zaključak

Televizija u Srbiji je podlegla cenzuri, kao i gotovo svi ostali mediji. Srbija je zemlja u kojoj se gase emisije koje utiču na narod, koje teraju publiku na razmišljanje. Srbija je zemlja u kojoj televizija služi za promovisanje svega i svačega, bez kontrole. Jer cenzura vlada samo u političkom smislu,a svaki drugi oblik koji bi bio koristan ne postoji. Cenzura je svakako potrebna ali ne u svrhu otupljivanja već kao sito kroz koje se seje sadržaj koji plasiramo. Radio je tu još uvek dostojanstven, promoviše druge vrednosti, promoviše kulturu (radio Beograd) i zapravo ne postoji ni jedna turbofolk radio stanica sa nacionalnom ferkvencijom.
Televizija i radio se uspešno bore sa novim tehnologijama i zato što su tradicinalni mediji. Takođe gledanje televizije ili slušanje radija može biti i porodična aktivnost. Radio je sekundaran medij i tu ima najveću prednost u odnosu na sve ostale medije, jer se radio može slušati i dok primalac obavlja neku drugu aktivnost. Radio je izuzetno prilagodljiv u tehnološkom smislu.
Međutim, kada je u pitanju teritorija Srbije radio nije iskoristi svoje prednosti i bazirao se na muzički program isključivo, što mu je donelo veliki gubitak. Televizija je idalje na vrhu kako po uverljivosti tako i po popularnosti.

 

 

 

Literatura:

  1. Ana Martinoli: Strategije programiranja komercijalnog radija, Beograd, Samizdat 2015.
  2. Adam Brigs i Pol Kobli: Uvod u studije medija, Beograd, Clio 2005.


Netografija:

http://www.mc.rs/SEENPM-Izvestaj_o_slobodi_medija.3489.html

http://www.slobodnaevropa.org/a/izvestaj-ek-o-srbiji-izuzetno-negativna-ocena-o-medijima/26622971.html

http://www.indiewire.com/2015/02/sorry-ladies-study-on-women-in-film-and-television-confirms-the-worst-65220/

http://www.rts.rs/page/rts/sr/rtspredstavlja/story/213/emisije/2483853/uskoro-kviz-ja-volim-srbiju.html

http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/Seksizam-u-medijima-zenama-kucanstvo-i-sredstva-za-ciscenje?meta_refresh=true

http://www.womeninadria.com/zasto-seksizam-jos-uvijek-opstaje-medijima/

http://rtv.rs/sr_lat/drustvo/zene-u-medijima-seksizam-stereotipi-i-predrasude_767048.html

http://blog.b92.net/text/25179/Ceca-je-kriva-za-sve/

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/kako-su-nestali-tv-junaci-od-rase-pronalazaca-do-zmaja-od-sipova/hsptzjl

http://bulevar.b92.net/pop-kultura.php?yyyy=2015&mm=06&dd=09&nav_id=1002151

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/bi-bi-si-o-pravoj-srbiji-zene-igraju-na-kafanskim-stolovima-uz-turbofolk-skacu-i-oni/tsw7gyx

  1. [1] Ričard Paterson – Televizija ’Ključne analitičke teme’; Adam Brigs i Pol Kobli: Uvod u studije medija, Beograd, Clio 2005.

 

[2] RTV Pink – Prva televizija, na ovim prostorima, čija se programska šema sastojala isključivo od zabavnog programa. Osnivač, vlasnik i glavni i odgovorni urednik je Željko Mitrović

[3] https://www.youtube.com/watch?v=HNsFbR_upa0

[4] Turbofolk muzički stil nastao na Balkanu u ranim 1990-tima. Nastao iz pop-folk stila, koji je zabavljao ruralno stanovništvo širom Jugoslavije.

[5] http://bulevar.b92.net/pop-kultura.php?yyyy=2015&mm=06&dd=09&nav_id=1002151

[6] http://www.rabsrbija.com/istrazivanja/219/O+Istra%C5%BEivanju+slu%C5%A1anosti+programa+radio+stanica+u+srbiji.html

[7] Brend (žig) – je engleska reč i njena prva primena bila je kod kauboja na divljem zapadu koji su žigosali svoje krave da bi ih razlikovali od ostalih krava u preriji. Sa poslovne tačke gledišta brend predstavlja proizvod koji se izdvaja od svih drugih proizvoda na tržištu.

[8] Ajrin Kostera Mejer i Lizabet Von Zonen – Rod – Od Britni Spirs do Erazma: žene, muškarci i njihovo prikazivanje; Adam Brigs i Pol Kobli: Uvod u studije medija, Beograd, Clio 2005.

[9] Happy end – Srećan kraj eng. (poznati sleng koji se koristi za opisivanje američkih filmova)

[10] The Center for the Study of Women in Television and Film

 

[11] Preuzeto sa sajta Radio Televizije Srbije

[12] Ivan Ivanović – Voditelj emisije Veče sa Ivanom Ivanovićem na Prva TV

[13] NUNS – Nezavisno udruženje novinara Srbije

[14] NDNV – Nezavisno udruženje novinara Vojvodine

[15] https://www.youtube.com/watch?v=8wqH_aZi8-s

[16] http://tlzp.prva.rs/epizode/1067/2-epizoda.html

[17] http://tlzp.prva.rs/epizode/1214/8-epizoda.html

[18] https://www.youtube.com/watch?v=nx4uYI7FpGo

[19] https://www.youtube.com/channel/UCR8uGtGYXPdSSJapfX660Og

[20] https://www.youtube.com/watch?v=Avsp_UJ3mrY

 

Saminarski pisan iz predmeta
Medijsko-komunikološke karakteristike elektronskih medija
decembar 2016.

(kopiranje zabranjeno)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s