Uncategorized

Posvećeno protestima aprila 2017.

Predivno je biti student u Beogradu i imati tu čast da se boriš za svoja prava. Zaista je predivno. Tužno je to što se borimo za ista ona prava za koja su se naši roditelji borili pre dvadeset godina. Zar je sloboda tako teška za dobiti u kapitalizmu?
Nije kapitalizam problem, problem su ljudi koji ne shvataju koliko je sloboda bitna i koliko je politika jedna realna stvar koja može da ti upropasti život. Dolazim iz Crne Gore i znam šta je politika u stanju da uradi akademskom građaninu, znam kako vladajuća partija može da obesmisli svaki vid obrazovanja, poštenja i ljubavi. Oni dole su počeli na svoju državu da gledaju kao na proizvod, nešto preko čega će zaraditi koju marku više za  prelaz preko granice.
Kako vas nije sramota lopovi i pederi da terate ljude iz ove zemlje? Kako je moguće da vam je dupe toliko zinulo za pare!? Ja ne mogu da verujem šta se dešava. Iskreno da vam kažem, ja sam tvrdila da Vučić je radikalni nacionalista i da voli Srbiju do bolesnih granica, ali kako sam samo bila u krivu. Ne bih ja sad radije da mi ratujemo ali mi se ni ovo srozavanje, ponižavanje i stavljanje na tender države Srbije uopšte ne dopada.
Sećam se davne, recimo ’97.godine kada sam ja kao jedna mala, plava i loknasta devojčica šetala sa mamom preko Terazija sa pištaljkom, šerpom i varjačom i vikala proiv nekog Slobe. Moja mama, divna žena, verovala je da je iskreno moguće da se nešto promeni i uzevši to u obzir, znam da svaki korak koji smo napravile tih godina, da je bio sa najiskrenijom željom za ‘bolje sutra’.  U Crnoj Gori kada bih spominjala ovo, činila bih se samoj sebi posebnom jer tamo moji drugari nisu ni znali za proteste i mitinge a kamoli učestvovali u istima. Ja sam znala da smo mi tada radile jednu jaku bitnu i veliku stvar i bila sam ponosna na to! (I sada sam jako ponosna.) Ove godine kada sam došla u Beograd, shvatila sam da na mom fakultetu je još puno takvih istih malih boraca, mada sada smo veliki, i da nas sve vežu sećanja na to kako držimo roditelje za ruku, pištaljke oko vrata i Terazije. Svi smo revolucionari. I svi smo ponosni na svoje roditelje! Jer su borci i jer su nas naučili da budemo borci! Divno je biti poseban sa posebnima.
Pa zašto me onda vređate? Zašto vređate moje roditelje, profesore i kolege? Kako možete da nas nazivate narkomanima, neradnicima, propalim studentima, alkoholičarima? Kako? Evo vam informacija iz prve ruke (idiot) – moja nana je radila u istoj firmi preko 25godina, radila je tamo i ’90tih kada je primala premalu platu smešnu platu za mnogo rada, kako ona kaže ‘primim platu za 10jaja dok dođem kući mogu da kupim 7jaja’, ali je išla na posao ponosno svakoga dana. Moj ujak takođe. Moj deda je ostao tada bez posla pa je vozio kamion po stare dane. Moj tata je držao kafić i pozorište u Kruševcu pa ga je SPS oterao u Crnu Goru gde je kao dipl politikolog radio na brenti. I svi su se borili za bolje sutra. Mama je sa mnom u rukama pešačila svakoga dana i borila se za bolje sutra i za mene, i za njene roditelje. I tada ih je vlast nazivala narkomanima, izdajicama itd. Koleginica mi priča kako su njeni pobegli na drugi kontinent tih godina, samo da se ne bi rodila u ovom paklu, pa je njena mama putovala da bi ovde dolazila i protestovala. A vi mi danas kažete kako imate pametnija posla i sedite po kafićima, ispijate kafe dok mi vaši vršnjaci se borimo da bi i nama i vama sutra osvanulo novo jutro.
Idioti!
Za vašu informaciju nismo svi svakoga dana na protestima, ne možemo da budemo. Ali svakoga dana se smenjujemo i svakoga dana smo ili lično tu ili duhom podržavamo kolege. A znate zašto nismo svi tu stalno? Pa ovi neradnici imaju poslove i ispite! Da, jer većina nas mora same sebe da izdržava i da se bori za opstanak na budžetu. Ali mi se ne bunimo zbog toga. Mi se bunimo jer nam oduzimate zdrav razum, oduzimate nam kulturu, oduzimate nam slobodu..Život hoćete da nam oduzmete a još nas i vređate!
Moji prijatelji iz Crne Gore kažu da džabe protestujemo. Ja kažem da protestujemo baš zato da ne bi bili kao oni. Oni vide besmisao u borbi, ali nisu oni krivi. Vidim neki Milovi vajni borci redovno lajkuju sve protiv Vučića, što je dovoljan odraz straha koji vlada tamo. Zato želim da pobedimo i da istrajemo. Ne samo zbog nas, već i zbog naših kolega u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori..hoću da vam pokažemo da je moguće živeti normalno i disati duboko!
Normalno je ne gledati samo svoju guzicu i normalno je boriti se za pravdu. Verujte nam..ali nema veze, ispijajte kafe i nemojte na proteste…mi ćemo vam s ponosom obezbediti bolje sutra jer želimo da naša deca o nama govore sa istim ponosom kao i mi o našim roditeljima.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s