Šta smo to mi deca bez roditelja?

10153700_718682161507807_2868682900302789841_n

Pobogu Marta, zašto imaš potrebu da pišeš o teškim temama u nedelju ujutru…ali to nisu teške teme. Pazite, to zaista nisu teške teme. Prvo što treba da znate jeste da smo mi jako ponosni. Ponosni jer smo preživeli, ali opet nismo toliko egoistični da smatramo da smo preživeli nešto mnogo strašno. Često ćete videti sažaljiv pogled, evo baš u mojim očima, kada mi neko saopšti da nema jednog ili oba roditelja. Ja odmah pomislim ’greote’ a da u istom tom trenutku zaboravim da smo u istoj situaciji. Sažalim se, ali posle par trenutaka se osvestim i ono…pa dobro, šta ćeš sad. Nisam bezosećajna. Mislim da niko od nas nije bezosećajan samo smo se upoznali sa pojmom smrti mnogo ranije nego ostali i onda smo nekako…rasterećeni.
Meni je mama umrla kada sam imala sedam godina. Sećam se svega, svakog trenutka. Sećam se tate kako šeta po tetkinom dvorištu satima gore dole. Tata mi je godinama nakon toga rekao da nije mogao da se suoči sa mnom, da mi prizna da smo ostali samo nas dvoje. Ja sam to leto provela kod tetke, svesna da nemam mamu ali takođe svesna da je ljudima oko mene očigledno mnogo gore. Godinama koje su došle nakon toga jeste bilo teško. Da se ne lažemo, do neke dvadesete godine je nenormalno teško. Suočavate se sa onim ’prvi put’ stvarima a nemate oba roditelja pored sebe dok druga deca imaju…pa šta? Ja ako odem na takmičenje u drugi grad moj tata i sestre (ja imam mnogo sestara i uvek makar jedna je tu pored mene) pređu te kilometre i dođu i gledaju me, bilo bitno takmičenje ili ne. Mada u svetu Marte Ćetković svako takmičenje je bitno. Ali u publici često manjka podrška roditelja ostale dece, zar ne? Članove moje porodice ćete uvek videti na svakoj priredbi, a mene su naučili da onda i ja moram da budem na svakoj priredbi…tako smo znali familijarno da provedemo sate slušajući i gledajući folkolornu priredbu a da niko od nas ne voli folklor. Tako da ja ne znam šta da vam kažem osim da je jednako bitna u životu i mama i baka i tetka i ujna i sestra…svi članovi porodice su podjednako bitni i sve je to isto. Nisu te svi rodili ali svi su te odgajili i vaspitavali u hodu. Ja sam dete bez roditelja ali dete iz ogromne porodice. Porodica su mi i prijatelji i kolege..ja svoje prijateljice ne delim od svojih sestara. To je to, mi pronalazimo porodicu sami. Mi smo i Mogli, i Tarzan, i Snežana…mi smo junaci.
Tatu nemam od skoro, manje od godinu dana…ali mislim da nije problem nemati oca, problem je nemati Milovana. Oni koji su ga poznavali – razume….neće razumeti, jer nemaju pojma ko je on zapravo bio. Ali je jako teško nemati ga. Tata. Tata je tu kad ti treba para, kada raskineš sa momkom, kada dođeš pijana kući, kada se zaljubiš, kada padneš 873824782puta, kada slušaš Jasnu Zlokić u kuhinji….a čekaj, ne..nešto od toga valjda pripada mami? Niko na svetu ne bi mogao moje probleme da reši bolje nego moj otac, tako da nisam nešto delila to nikada. Tata mi je rešavao probleme od kad sam se rodila. Tata mi je jednom kupio patike i komplet neki u Podgorici, imala sam 7godina, pa je sve to posložio lepo u dnevnoj sobi da me čeka. Tata me je nosio na ramenima od Nemanjine do Novog Beograda. Tata je pecao sa mnom na Savi, iako ga nikada nije zanimalo pecanje, ali ja sam htela da pecam sa vrbinim granama. Tata je birao sa mnom haljine malu maturu i za veliku maturu. Tata je pio sa mnom espreso i slušao me o tome kako ja nisam zaljubljena nego samo eto…i tata je otišao. Kada je otišao shvatila sam – to je to, život u kojem mi je problem to što je trava zelena je nestao, sada imam realne probleme. Bljak.
Ali to nije ništa strašno, to je samo smrt. Pa postoje i mnogo gore stvari. Ja imam porodicu. Ja nisam siroče, ja imam ogromnu porodicu. Porodicu koja se gradila godinama. Ja ne razlikujem da li ću oprati kosu kod tetke ili nane ili ujne ili kući jer sve je to moj dom. Svi ti ljudi su moji roditelji. Znate, osećala sam krivicu…mislila sam da grešim što nisam slomljena i uplakana mesecima. Položila sam prijemni mesec dana nakon tatine smrti. Pa što da ga sekiram tamo gore? Izlazila sam ja i u grad, nisam nosila crninu, zamolila sam ljude da me manu izjavljivanja saučešća…Ni ne pričam ja puno o tome. To je moje. Ja svaki dan ustanem i suočim se iznova sa time. Ja svaki dan vodim konverzacije u glavi. Ja svaki dan krivim svog tatu jer me je navikao da muškarac uvek ima vremena za sve. …
Mi deca bez roditelja smo sjajna deca. I deca smo i sam dvadeset i sa pedeset. Mi smo vaša deca. Mi smo svesni svega, nemojte sumnjati u nas, samo nas baš briga da vam pokazujemo sve što znamo. Uplašilo bi vas. Vi ste srećni ali srećni smo i mi. Verujte nam.

Osećamo vas.

 

Osećamo vas.

Advertisements

Једно мишљење на „Šta smo to mi deca bez roditelja?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s